Drama je u arhitekturi prisutna još od Piranezijevih bakropisa. Upravo su oni uticali na prve filmske stvaraoce, početkom prošlog stoleća. „Piranezijevski“ kadar je nešto što je pomerilo ugao gledanja, doslovno i figurativno. 

Danas searhitektura koristi kao podloga za druga ostvarenja, ili bolje reći kao kontekst za radnju. Ona se ne sme svesti samo na to, jer uvek priča širu Priču. 
Industrija zabave je brži medij, dosledniji stvaralac i pokazatelj vremena za koje nastaje. Arhitektura, tradicionalno, kasni. Kako bi bila ravnopravna, prihvatila je najveću zabludu. Biti zanimljiv je imperativ, po svaku cenu. Biti ikonograf filma je nešto što „starchitect“ priželjkuje. Za film/igricu je jednako bitno da ima neko prepoznatljivo Delo, po kome će uživalac znati ne samo gde, već i ko i kada. Ima li šta da pročita sa te arhitekture? Iz Losovog ugla, sve je ovo otišlo predaleko. Opet bi postavio pitanje morala. Arhitektura je postala ukras drugim medijima - Zločin društva nad „prvim umećem“. 
Drama, Tenzija i Spektakl, prenešeni su u arhitekturu, direktno, bez prevođenja. Dobili smo Kuće na kojima se ne čitaju ni linije sila, na kojima nema ničeg, sem jasnog stremljenja naručioca. Delimo ih u iste žanrove, koje poznajemo iz kinematografije, sa posebno izdvojenim hororom, kao najuspelijim u arhitekturi. 
Novi interaktivni digitalni procesi, gde je arhitektura medij, traže svenografiju po scenariju. Nema tu ničeg novog. Oduvek je društvo sa subkulturama, scenario po kome gradimo. Oplemenjujemo ga onim, za šta shvatimo da Kulturi nedostaje, a opet ide niz dlaku svim trendovima uvođenja elemenata iz drugih medija.